Milica Radojčić: Ljubav je večna dok traje

By May 15, 2019Bilten

Vodeći se izrazom magičnog realizma, hrvatska rediteljka Rajna Racz nam otkriva svet Gabrijela Garsije Markesa, predstavom Ona je samo došla telefonirat. Predstava je nastala kao ispit iz pozorišne režije, na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu. Prikazana je na ovogodišnjem,  14. FIST – u. Rediteljka Rajna Racz je samostalno uklopila tj. dramatizovala tekst predstave. Sam kostur predstave čini pripovetka “Došla sam samo telefonirati” iz Markesove zbirke Dvanaest hodočasnika.

Na povratku kući Mariji se pokvari automobil. Usred pustinje stopira pokušavajući da stigne u Barselonu gde je očekuje suprug, mađioničar s kim te večeri ima zakazana tri nastupa. Zaustavlja se autobus pun žena, a vozač joj ponudi prevoz do obližnjeg mesta gde će moći da telefonira i javi mužu o svojoj nezgodi. Maria samo želi telefonirati, ali završava u mentalnoj ustanovi gde susreće tri žene: Staru Kurtizanu, Majku i Ženu koja iznajmljuje svoje snove. Likovi tih žena preuzeti su iz drugih kratkih priča poput “Iznajmljujem snove”, “Svjetlost je kao voda”, “Maria dos Prazeres”, “Uspavana Ljepotica,” “Bon Voyage, gospodine predsjedniče”.

Ova psihološka drama nam izlaže proračunato i nepopustivo društvo, ono koje iskorenjuje ljude zbog posebnosti koje poseduju. Žene u ovoj predstavi upravo ta posebnost i spaja. „Mi smo sve iste. Majka. Kurva. Ljubavnica. Proročica. Maria Dos Prazeres je iznajmljivala svoje tijelo. Maria Dolores svoju ljubav. Ti svoju strast. A ja svoje snove“. Sve one se zapravo zovu Maria, one nam predstavljaju jedno lice. U jednom trenutku njihova tela se prepliću praveći figuru nalik na jedno telo. Izazov je sjediniti se, a opet tom jedinstvu dati život. Iz svake od njih isijava bol koja je lična. Svaka od njih nam, na poetičan način govori o svom problemu u borbi da dokažu kako ni jedna od njih nije luda.

Jedini negativni ženski lik je Herkulina, negovateljica u mentalnoj ustanovi. Ona ustvari zavisi od žena sa kojima radi. One oblikuju njenu stvarnost isto koliko i ona oblikuje njihovu. Herkulina ne zna da kanališe svoju ljubav, manifestovana u vidu požude. Za nju seksualno zadovoljstvo nije ništa više no samozadovoljstvo.

Mentalna ustanova je kao odvojena od vremena – vreme teče van zidova ove ustanove, ali ne i unutra. U samoj Markesovoj zbirci likovi nikad ne stare, oni ostaju zarobljeni u vremenu. Vreme nam je ovde prikazano u obliku riže koju Marijin muž, madjioničar Saturn, sve više prosipa kako Marijino vreme provedeno u bolnici prolazi. Saturn upravlja vremenom, on je van zidina ludnice. Njegovo vreme teče. Njegov lik, za svaku od četiri žene, predstavlja muškarca kog su volele, onog čije vreme nastavlja da teče. Riža takodje predstavlja pesak pustinje u kojoj se Mariji pokvario automobil, a u isto vreme i simbol venčanja. Drugi muški princip je iskazan u liku doktora. On je “Gospodin predsjednik” mentalne ustanove, kako i sam zahteva da ga žene tako oslovljavaju. On ih stavlja u okvir, dovodi ih do minimuma njihovog postojanja kao jedini muškarac u ustanovi.

Ovde se sukobljava ženski i muški princip. Sukob ljubavi i smrti. Maria je marioneta svoga mađioničara koji gospodari njenim vremenom van bolnice. U bolnici su sve žene marionete doktora. Sama Maria potvrdjuje da su Saturn i doktor slični.  Krst sastavljen od neonskih sijalica koji je u jednom trenutku prenešen kroz bolnicu, simbolizuje nadu. Taj krst nosi muškarac, ali on samo prolazi kroz njihov život, a neonsko svetlo krsta se gasi poput svetla na kraju tunela.

Scenografija je sastavljena od sivih zidova. Na njima se nalazi četvoro vrata. Iza jedinih vrata koja su stalno otvorena, sedi Marijin muž Saturn. Svetlost koja dopire iza tih vrata se stalno menja. Nekada je crvena, nekada plava. Ta promena može biti u skladu sa Saturnovim raspoloženjem dok očekuje Marijin povratak. Ona ga na kraju tera i on odlazi kroz taj isti prolaz. Po zidovima, u toku predstave, doktor i Maria dos Prazeres ispisuju crvenim sprejem natpise. Doktor zapisuje Marijinu dijagnozu. Maria dos Prazeres na zidu ostavlja tragove svog problema, crvenom bojom, isto kao što je crvenim karminom ispisivala imena na grobovima streljanih dečaka. Bolnički krevet je, sa sve lampom koja podseća na jarbol, brod sa kojim one plove kroz svetlost. Zlatni balon na naduvavanje, sa kojim zaključuju predstavu, simbolizuje svetlo, odnosno vatru u kojoj sve na kraju izgara.

Sve je to moguće u svetu magijskog realizma unutar čijeg konteksta je magija opšti pojam. Ovo je svet u kom je „ljubav večna dok traje“, u kom se snovi iznajmljuju, prostitutke su pravedne i zaljubljuju se u smrt, Bog je na godišnjem odmoru, a „svetlost je kao voda”.