Milica Lukić: Neonsko svetlo na kraju tunela

By May 13, 2019Bilten

Predstava Deca na vlasti mladog slovenačkog reditelja Luke Marcena nastala  je po aktuelizovanom kolažu dva dramska teksta, za čiju adaptaciju su zaslužni dramaturškinja Teri Žeželj kao i sam reditelj.  Ova predstava bila je prva predstava strane produkcije na ovogodišnjem FIST-u. Nadrealistička drama Viktor ili Deca na vlasti (1928.)  francuskog pisca i pesnika Rožea Vitraka dramaturški vešto spojena sa sopstvenom adaptacijom Viktor ali Dan mladosti (1988.) slovenačkog pisca i reditelja Dušana Jovanovića ističe zajedničke tematske i idejne struje koje se tiču slovenačkog društva današnjice. Kritika francuske buržoazije početkom 20. veka koja je jasna u delu nadrealiste Vitraka kao i isticanje posledica degradacije države Jugoslavije na mlade tog vremena u delu Dušana Jovanovića zajedno su stvorili čvor zategnut u savremenoj kritici društva eskapizma.

Tema i ideja “raspada sistema” u malom prožeta je kroz događaj rođendanskog slavlja u čast 9. rođendana sina kuće, Zmaga. Kada se na proslavi pojavi njegov polubrat Viktor ,fizički identičan Zmagu ,Viktor koristi situaciju da se postavi u ulogu Zmaga i poremeti hipernormalne odnose jedne porodice. Kopile Zmagovog oca Šarla , odraslo bez očeve pažnje, skrajnuto od svega zdravog za razvoj jednog deteta, svoje nakupljene frustracije manifestuje kroz ’neprikladno’ ponašanje prema starijima od sebe, predstavljajući duh anarhije i pobunjeništva. Paralelno sa Zmagovom porodicom na žurci se nalaze i članovi porodice Manjo. Glavna tajna koja isplivava jeste afera Šarla Pomela sa Terezom Manjo. Način na koji se to dešava jeste na površini komičan, ali zapravo duboko problematičan. Mladi Viktor i njegova vršnjakinja Ester jesu ti koji tu situaciju raskrinkavaju kroz , može se reći, savremenu verziju scene Mišolovka Vilijama Šekspira. Činjenica da su stvari poput seksa, nasilja i poremećenih međuljudskih odnosa svakodnevnica devetogodišnjaka funkcioniše kao deo dobro sklopljenog izopačenog mikrouniverzuma drame. Polazna tačka niza zapletenih događaja jeste lanac problematičnih šablona ponašanja Šarla Pomela. Hiperbolisane mane savremenog društva prikazane su upravo kroz njegov lik. Kukavičluk nesuočavanja sa realnim svetom, korišćenje odbrambenih mehanizama, eskapizam u seks i žurke, zloupotreba dobijene odgovornosti i nespremnost na istu. On ’ide okolo i pravi decu’, on besramno upražnjava seksualne odnose pred svojim sinom, iskaljuje frustracije bez razmišljanja zatim odlazi pod neonska svetla gde ponavlja isti pokret iznova i iznova…

Sudbina dve porodice u kojima dominira materijalizam, toksični i nezdravi odnosi među članovima kao i zataškavanje svega do poslednjeg momenta direktno je prožeta kroz politički kontekst same predstave. “Već ste u dvadeset prvom veku. Želite napred, u dvadeset drugi?”- reči su devetogodišnjeg Zmaga. Ironija sadržana u ovoj rečenici jasno se ističe činjenicom da su nepresušne teme razgovora odraslih orijentisane oko svega što je bilo pre dvadeset i prvog veka, dok se posledice ideologija i ratova osećaju u samom dvadeset prvom veku i ne obećavaju da će nestati. Patriotizam prikazan kao ograničenost, ideologije kao opasnost, budućnost kao istina. Istina u kojoj se provodi, pleše, uživa, ne razmišlja o moralu, ne gubi vreme na misli o odgovornosti, uzima najviše od života koji će se svakako uskoro završiti. Ne preživljava se po pravilima već se živi punim plućima. Žurka ne prestaje, muzika se pojačava, pale se svetla intenzivnijih boja. Devetogodišnje dete umire u svojoj postelji. Muzika se utišava. Svetla gase. Međutim krivica je previše istinita kako bi imala svoj prostor na nepripremljenom terenu.

Izbor reditelja bio je da izvođenje ovog dosta slojevitog dramskog teksta učvrsti u autentičnu celinu koristeći se simbolima žurke i provoda. U korist tome način glume je direktno inspirisan  savremenim plesnim pokretima. Scenografija (Nika Curk) je minimalistička, označava prostor odigravanja žurke. Četiri zida koja ograđuju najkorišćeniji igrajući prostor, konfete i baloni.  Kostimi (Ana Janc) su savremeni, ističu dve za likove bitne komponente. Njihov socijalni status kao i činjenicu da je u toku žurka.

Nakon ugašenih svetla i muzike ostaje niz pitanja koja lebde u vazduhu. Jedno od njih jeste ’Da li je savremeno društvo zaista beznadežno te kao najčešće rešenje uviđa površni hedonizam i ispraznost kasnih noćnih časova kada je po nepisanim pravilima sve dozvoljeno?’ Suočavanje sa problemima daleka je prošlost a bežanje od istih poprima sve kreativnije oblike. Kada je rešenje nešto što je samo po sebi problem, da li to znači da je lavirint sa svih strana zatvoren? Da li to znači da neonsko svetlo na kraju tunela vodi ka još jednom tunelu? Tunelu u kom su deca na vlasti, ona deca odrasla pod neonskim svetlom.