Category

Bilten

Irena Parezanović: Beskonačno batrganje licemerja

By | Bilten

Predstava teatarskog instituta Ekaterinburg reditelja Aleksandra Aleksandroviča Blinova nastala je po tekstu belgijskog avangardnog dramskog pisca Mišela de Gelderoda, jednočinki “Eskurijal” iz 1927. godine. Prostor dramske fikcije smešten je na mračni dvor kraljevstva koje propada zajedno sa smrću Kraljice. Od dosade umorni Kralj i Dvorska luda menjaju svoje uloge na tronu kao jedinoj scenskoj rekviziti dok se iza njih, na ekranu, odvija histerija na samrtnoj kraljičinoj postelji. I pre nego što Luda zauzme kraljevo mesto, čini se kao da su on i kralj jedna te ista osoba i to se naslućuje kostimskim znakom – Luda, sa dugačkim repom i rogovima predstavlja satanu per se, dok je Kraljeva krakata kruna oblika karakterističnog upravo za dvorske lude. Čitavo kraljevstvo zahvatila je trulež smrti, te zloslutni, jezivi i potmuli zvukovi (lavež pasa, noćne ptice itd.) ne prestaju sve do samog kraja. Iako ih postepeno prekida ženski vrisak, niko od prisutnih ne reaguje na tu buku kao neku vrstu upozorenja. Naprotiv, junaci kao da jedva čekaju kraj ili smrt samu. Tokom dugog kraljevog monološkog lamentiranja, na platnu se smenjuju prizori grafika Franciska Goje što doprinosi stvaranju sablasne i gotske atmosfere.

Konačno, pojavljuje se Kraljica koja kao da izlazi sa platna, u belom, umazana krvlju kao kakva utvara. Kralj otkriva da ga je prevarila sa njegovim najpouzdanijim slugom, Dvorskom ludom, i ubija je na mestu. Pre nego što padne mrtva, na ekranu je prikazano ono što se iza scene zaista dešava, borba Kraljice i Lude koja liči na pokušaj silovanja. Njen krik je uzdah olakšanja a njeno ludilo ilustruje farsičnost čitave priče koju razrešava reditelj Blinov u ulozi Dželata. On, kao jedini dvorjanin lišen i najmanje emocije, ubija ludu i beskrupulozno zauzima tron moći gde će i ostati.

Ovaj komad i njegovo uprizorenje jasno svedoči o nemilosrdnim tiranskim vlastima i njihovim beskonačnim batrganjem, o prevari i licemerju na sveopštem, univerzalnom planu koji nas se uvek tiče.

Milica Radojčić: Ljubav je večna dok traje

By | Bilten

Vodeći se izrazom magičnog realizma, hrvatska rediteljka Rajna Racz nam otkriva svet Gabrijela Garsije Markesa, predstavom Ona je samo došla telefonirat. Predstava je nastala kao ispit iz pozorišne režije, na Akademiji dramske umetnosti u Zagrebu. Prikazana je na ovogodišnjem,  14. FIST – u. Rediteljka Rajna Racz je samostalno uklopila tj. dramatizovala tekst predstave. Sam kostur predstave čini pripovetka “Došla sam samo telefonirati” iz Markesove zbirke Dvanaest hodočasnika.

Na povratku kući Mariji se pokvari automobil. Usred pustinje stopira pokušavajući da stigne u Barselonu gde je očekuje suprug, mađioničar s kim te večeri ima zakazana tri nastupa. Zaustavlja se autobus pun žena, a vozač joj ponudi prevoz do obližnjeg mesta gde će moći da telefonira i javi mužu o svojoj nezgodi. Maria samo želi telefonirati, ali završava u mentalnoj ustanovi gde susreće tri žene: Staru Kurtizanu, Majku i Ženu koja iznajmljuje svoje snove. Likovi tih žena preuzeti su iz drugih kratkih priča poput “Iznajmljujem snove”, “Svjetlost je kao voda”, “Maria dos Prazeres”, “Uspavana Ljepotica,” “Bon Voyage, gospodine predsjedniče”.

Ova psihološka drama nam izlaže proračunato i nepopustivo društvo, ono koje iskorenjuje ljude zbog posebnosti koje poseduju. Žene u ovoj predstavi upravo ta posebnost i spaja. „Mi smo sve iste. Majka. Kurva. Ljubavnica. Proročica. Maria Dos Prazeres je iznajmljivala svoje tijelo. Maria Dolores svoju ljubav. Ti svoju strast. A ja svoje snove“. Sve one se zapravo zovu Maria, one nam predstavljaju jedno lice. U jednom trenutku njihova tela se prepliću praveći figuru nalik na jedno telo. Izazov je sjediniti se, a opet tom jedinstvu dati život. Iz svake od njih isijava bol koja je lična. Svaka od njih nam, na poetičan način govori o svom problemu u borbi da dokažu kako ni jedna od njih nije luda.

Jedini negativni ženski lik je Herkulina, negovateljica u mentalnoj ustanovi. Ona ustvari zavisi od žena sa kojima radi. One oblikuju njenu stvarnost isto koliko i ona oblikuje njihovu. Herkulina ne zna da kanališe svoju ljubav, manifestovana u vidu požude. Za nju seksualno zadovoljstvo nije ništa više no samozadovoljstvo.

Mentalna ustanova je kao odvojena od vremena – vreme teče van zidova ove ustanove, ali ne i unutra. U samoj Markesovoj zbirci likovi nikad ne stare, oni ostaju zarobljeni u vremenu. Vreme nam je ovde prikazano u obliku riže koju Marijin muž, madjioničar Saturn, sve više prosipa kako Marijino vreme provedeno u bolnici prolazi. Saturn upravlja vremenom, on je van zidina ludnice. Njegovo vreme teče. Njegov lik, za svaku od četiri žene, predstavlja muškarca kog su volele, onog čije vreme nastavlja da teče. Riža takodje predstavlja pesak pustinje u kojoj se Mariji pokvario automobil, a u isto vreme i simbol venčanja. Drugi muški princip je iskazan u liku doktora. On je “Gospodin predsjednik” mentalne ustanove, kako i sam zahteva da ga žene tako oslovljavaju. On ih stavlja u okvir, dovodi ih do minimuma njihovog postojanja kao jedini muškarac u ustanovi.

Ovde se sukobljava ženski i muški princip. Sukob ljubavi i smrti. Maria je marioneta svoga mađioničara koji gospodari njenim vremenom van bolnice. U bolnici su sve žene marionete doktora. Sama Maria potvrdjuje da su Saturn i doktor slični.  Krst sastavljen od neonskih sijalica koji je u jednom trenutku prenešen kroz bolnicu, simbolizuje nadu. Taj krst nosi muškarac, ali on samo prolazi kroz njihov život, a neonsko svetlo krsta se gasi poput svetla na kraju tunela.

Scenografija je sastavljena od sivih zidova. Na njima se nalazi četvoro vrata. Iza jedinih vrata koja su stalno otvorena, sedi Marijin muž Saturn. Svetlost koja dopire iza tih vrata se stalno menja. Nekada je crvena, nekada plava. Ta promena može biti u skladu sa Saturnovim raspoloženjem dok očekuje Marijin povratak. Ona ga na kraju tera i on odlazi kroz taj isti prolaz. Po zidovima, u toku predstave, doktor i Maria dos Prazeres ispisuju crvenim sprejem natpise. Doktor zapisuje Marijinu dijagnozu. Maria dos Prazeres na zidu ostavlja tragove svog problema, crvenom bojom, isto kao što je crvenim karminom ispisivala imena na grobovima streljanih dečaka. Bolnički krevet je, sa sve lampom koja podseća na jarbol, brod sa kojim one plove kroz svetlost. Zlatni balon na naduvavanje, sa kojim zaključuju predstavu, simbolizuje svetlo, odnosno vatru u kojoj sve na kraju izgara.

Sve je to moguće u svetu magijskog realizma unutar čijeg konteksta je magija opšti pojam. Ovo je svet u kom je „ljubav večna dok traje“, u kom se snovi iznajmljuju, prostitutke su pravedne i zaljubljuju se u smrt, Bog je na godišnjem odmoru, a „svetlost je kao voda”.

Milica Lukić: Neonsko svetlo na kraju tunela

By | Bilten

Predstava Deca na vlasti mladog slovenačkog reditelja Luke Marcena nastala  je po aktuelizovanom kolažu dva dramska teksta, za čiju adaptaciju su zaslužni dramaturškinja Teri Žeželj kao i sam reditelj.  Ova predstava bila je prva predstava strane produkcije na ovogodišnjem FIST-u. Nadrealistička drama Viktor ili Deca na vlasti (1928.)  francuskog pisca i pesnika Rožea Vitraka dramaturški vešto spojena sa sopstvenom adaptacijom Viktor ali Dan mladosti (1988.) slovenačkog pisca i reditelja Dušana Jovanovića ističe zajedničke tematske i idejne struje koje se tiču slovenačkog društva današnjice. Kritika francuske buržoazije početkom 20. veka koja je jasna u delu nadrealiste Vitraka kao i isticanje posledica degradacije države Jugoslavije na mlade tog vremena u delu Dušana Jovanovića zajedno su stvorili čvor zategnut u savremenoj kritici društva eskapizma.

Tema i ideja “raspada sistema” u malom prožeta je kroz događaj rođendanskog slavlja u čast 9. rođendana sina kuće, Zmaga. Kada se na proslavi pojavi njegov polubrat Viktor ,fizički identičan Zmagu ,Viktor koristi situaciju da se postavi u ulogu Zmaga i poremeti hipernormalne odnose jedne porodice. Kopile Zmagovog oca Šarla , odraslo bez očeve pažnje, skrajnuto od svega zdravog za razvoj jednog deteta, svoje nakupljene frustracije manifestuje kroz ’neprikladno’ ponašanje prema starijima od sebe, predstavljajući duh anarhije i pobunjeništva. Paralelno sa Zmagovom porodicom na žurci se nalaze i članovi porodice Manjo. Glavna tajna koja isplivava jeste afera Šarla Pomela sa Terezom Manjo. Način na koji se to dešava jeste na površini komičan, ali zapravo duboko problematičan. Mladi Viktor i njegova vršnjakinja Ester jesu ti koji tu situaciju raskrinkavaju kroz , može se reći, savremenu verziju scene Mišolovka Vilijama Šekspira. Činjenica da su stvari poput seksa, nasilja i poremećenih međuljudskih odnosa svakodnevnica devetogodišnjaka funkcioniše kao deo dobro sklopljenog izopačenog mikrouniverzuma drame. Polazna tačka niza zapletenih događaja jeste lanac problematičnih šablona ponašanja Šarla Pomela. Hiperbolisane mane savremenog društva prikazane su upravo kroz njegov lik. Kukavičluk nesuočavanja sa realnim svetom, korišćenje odbrambenih mehanizama, eskapizam u seks i žurke, zloupotreba dobijene odgovornosti i nespremnost na istu. On ’ide okolo i pravi decu’, on besramno upražnjava seksualne odnose pred svojim sinom, iskaljuje frustracije bez razmišljanja zatim odlazi pod neonska svetla gde ponavlja isti pokret iznova i iznova…

Sudbina dve porodice u kojima dominira materijalizam, toksični i nezdravi odnosi među članovima kao i zataškavanje svega do poslednjeg momenta direktno je prožeta kroz politički kontekst same predstave. “Već ste u dvadeset prvom veku. Želite napred, u dvadeset drugi?”- reči su devetogodišnjeg Zmaga. Ironija sadržana u ovoj rečenici jasno se ističe činjenicom da su nepresušne teme razgovora odraslih orijentisane oko svega što je bilo pre dvadeset i prvog veka, dok se posledice ideologija i ratova osećaju u samom dvadeset prvom veku i ne obećavaju da će nestati. Patriotizam prikazan kao ograničenost, ideologije kao opasnost, budućnost kao istina. Istina u kojoj se provodi, pleše, uživa, ne razmišlja o moralu, ne gubi vreme na misli o odgovornosti, uzima najviše od života koji će se svakako uskoro završiti. Ne preživljava se po pravilima već se živi punim plućima. Žurka ne prestaje, muzika se pojačava, pale se svetla intenzivnijih boja. Devetogodišnje dete umire u svojoj postelji. Muzika se utišava. Svetla gase. Međutim krivica je previše istinita kako bi imala svoj prostor na nepripremljenom terenu.

Izbor reditelja bio je da izvođenje ovog dosta slojevitog dramskog teksta učvrsti u autentičnu celinu koristeći se simbolima žurke i provoda. U korist tome način glume je direktno inspirisan  savremenim plesnim pokretima. Scenografija (Nika Curk) je minimalistička, označava prostor odigravanja žurke. Četiri zida koja ograđuju najkorišćeniji igrajući prostor, konfete i baloni.  Kostimi (Ana Janc) su savremeni, ističu dve za likove bitne komponente. Njihov socijalni status kao i činjenicu da je u toku žurka.

Nakon ugašenih svetla i muzike ostaje niz pitanja koja lebde u vazduhu. Jedno od njih jeste ’Da li je savremeno društvo zaista beznadežno te kao najčešće rešenje uviđa površni hedonizam i ispraznost kasnih noćnih časova kada je po nepisanim pravilima sve dozvoljeno?’ Suočavanje sa problemima daleka je prošlost a bežanje od istih poprima sve kreativnije oblike. Kada je rešenje nešto što je samo po sebi problem, da li to znači da je lavirint sa svih strana zatvoren? Da li to znači da neonsko svetlo na kraju tunela vodi ka još jednom tunelu? Tunelu u kom su deca na vlasti, ona deca odrasla pod neonskim svetlom.